Свети Јустин Поповић. О борби светосавског покрета некад и сад

Та све­то­сав­ска бор­ба је­сте, на пр­вом ме­сту, бор­ба про­тив све­га што пр­ља, уна­ка­жу­је и уби­ја на­шу на­род­ну ду­шу. А ду­шу уби­ја­ју гре­си. Бор­ба са гре­си­ма у на­ма и око нас је­сте све­то­сав­ска бор­ба.

Свети Јустин Поповић

То је све­то­сав­ско еван­ђе­ље мај­ке Је­вро­си­ме. Јер сва­ки грех уби­ја по ма­ло ду­шу у чо­ве­ку, а са­мим тим и у на­ро­ду. Бо­ре­ћи се про­тив сво­јих лич­них гре­хо­ва, чо­век се бо­ри за сло­бо­ду и прав­ду на­род­не ду­ше, бо­ри се за ње­ну бе­смрт­ност и веч­ност, бо­ри се за ње­не не­про­ла­зне вред­но­сти.

Бор­ба за србску, све­то­сав­ску ду­шу је­сте бор­ба за бо­жан­ско ве­ли­чан­ство на­шег чо­ве­ка. Без то­га, наш чо­век не­ма вред­но­сти; без то­га, он је са­мо про­ла­зна, уни­фор­ми­са­на ило­ва­ча. Чи­ме је Ср­бин ве­ли­ки и сла­ван? – Све­тим Са­вом. Чи­ме је све­ти Са­ва ве­ли­ки и сла­ван? – Го­спо­дом Хри­стом. Јер је ве­ром у Бо­го­чо­ве­ка Хри­ста и жи­во­том у Хри­сту Раст­ко пре­о­бра­зио се­бе у Све­то­га Са­ву, и по­стао нај­ве­ћи све­ти­тељ и нај­ве­ћи про­све­ти­тељ ро­да срб­ског. А ти­ме по­стао не­по­бе­див ду­хов­ни вој­ско­во­ђа на­шег на­ро­да на свим бо­ји­шти­ма. Об­у­чен у све­о­руж­је Бож­је: у еван­ђел­ску исти­ну и прав­ду, у еван­ђел­ску љу­бав и смер­ност, у еван­ђел­ску мо­ли­тву и ми­ло­ср­ђе, у еван­ђел­ску ве­ру и тр­пље­ње, он је ве­ко­ви­ма во­дио наш на­род из по­бе­де у по­бе­ду. Ср­би су увек би­ли не­по­бед­ни кад год су се све­то­сав­ским оруж­јем бо­ри­ли за сво­ју ду­шу, за сво­ју сло­бо­ду и прав­ду.

Са­мо во­ђе­ни и пред­во­ђе­ни све­тим Са­вом, Ср­би су и не­дав­но од­не­ли по­бе­ду над кон­кор­дат­ском не­ма­ни. По­бе­див­ши ову не­ман, Ср­би су по­бе­ди­ли глав­ног не­при­ја­те­ља сво­је ду­ше: цр­ну ин­тер­на­ци­о­на­лу. По­бе­див­ши пак цр­ну ин­тер­на­ци­о­на­лу, они су по­ка­за­ли да има­ју ду­хов­не све­то­сав­ске си­ле да мо­гу по­бе­ди­ти и дру­ге две ин­тер­на­ци­о­на­ле: цр­ве­ну – ко­му­ни­стич­ку, и жу­ту – ка­пи­та­ли­стич­ко-фа­ши­стич­ку. Јер, не тре­ба се ва­ра­ти: па­пи­зам је отац и фа­ши­зма и ко­му­ни­зма и свих ор­га­ни­за­ци­ја и по­кре­та ко­ји хо­ће да уре­де и усре­ће чо­ве­чан­ство пу­тем на­сил­них или ме­ха­нич­ких сред­ста­ва. Фа­ши­зам је идо­ла­три­ја на­ро­да; ко­му­ни­зам је идо­ла­три­ја кла­се. И је­дан и дру­ги хо­ће да уре­де и усре­ће чо­ве­чан­ство ма­чем и ог­њем; и је­дан и дру­ги из­јед­на­чу­ју грех са гре­шни­ком, и због гре­ха уби­ја­ју чо­ве­ка. А зна­те ли ко их је то­ме на­у­чио? – Њи­хов ро­ђе­ни отац: па­пи­зам. Јер је сред­ње­ве­ков­ни па­пи­зам то пр­ви про­на­шао и пр­ви оства­рио кроз „све­ту“ ин­кви­зи­ци­ју : гре­шни­ци су уби­ја­ни због гре­ха, је­ре­ти­ци су спа­љи­ва­ни због је­ре­си, и све то – ad ma­jo­rem Dei glo­ri­am. Са јед­ним ци­љем: да се из­гра­ди све­свет­ска пап­ска мо­нар­хи­ја. Но тре­ба би­ти пра­ви­чан : па­пи­зам је го­ри и од фа­ши­зма и од ко­му­ни­зма, јер док фа­ши­зам уни­шта­ва сво­је про­тив­ни­ке у име на­ро­да, а ко­му­ни­зам у име кла­се, до­тле па­пи­зам уни­шта­ва сво­је про­тив­ни­ке и уме крот­ко­га и бла­го­га Го­спо­да Ису­са.

Ср­би су ср­цем осе­ти­ли опа­сност ко­ја им пре­ти од па­пи­стич­ке ин­тер­на­ци­о­на­ле, и уста­ли као је­дан чо­век, во­ђе­ни – ки­ме? – Све­то­сав­ским ду­хом кроз све­то­сав­ског све­ште­ни­ка. Он је апо­стол­ски не­у­стра­ши­во, зла­то­у­стов­ки убе­дљи­во и све­то­сав­ски му­дро во­дио наш на­род кроз бор­бу с кон­кор­дат­ском не­ма­ни. И го­ло­ру­ки на­род је од­нео по­бе­ду над ор­га­ни­зо­ва­ним на­си­љем. Чи­ме? – Све­то­сав­ским оруж­јем: пра­во­слав­ном ве­ром, пра­во­слав­ном прав­дом, пра­во­слав­ном исти­ном, пра­во­слав­ном рев­но­шћу, пра­во­слав­ном не­у­стра­ши­во­шћу, пра­во­слав­ном тр­пе­љи­во­шћу, пра­во­слав­ним му­че­ни­штвом и стра­да­њем „за крст ча­сни и сло­бо­ду злат­ну“… И по­сле те цр­не олу­је, све­то­сав­ски дух кроз истин­ски све­то­сав­ске све­ште­ни­ке му­дро кр­ма­ни бро­дом на­ше на­род­не ду­ше во­де­ћи га све­то­са­вљем кроз бу­ре и олу­је на­ше ту­жне и не­срећ­не са­да­шњи­це. Де­ла су ње­го­ва ва­и­сти­ну све­то­сав­ска. А та­ква су сто­га што у њи­ма и иза њих сто­ји не­ис­црп­на и не­у­ни­шти­ва ства­ра­лач­ка си­ла: све­то­сав­ски дух, ко­ји свим би­ћем сво­јим из­ви­ре из бе­смрт­ног, и све­моћ­ног и све­му­дрог Ду­ха Хри­сто­вог, Ду­ха Бо­го­чо­ве­ко­вог.

Ср­би су Ср­би – чи­ме?-  Све­то­са­вљем и Пра­во­сла­вљем. Без Све­то­са­вља, без Пра­во­сла­вља, шта су Ср­би ако не – леш до ле­ша, мр­твац до мр­тва­ца? Са­мо све­то­сав­ском ве­ром и све­то­сав­ским жи­во­том Ср­би по­ка­зу­ју и до­ка­зу­ју да су пра­ви Ср­би. Са­мо та­ко они ис­пу­њу­ју ама­нет све­то­га Са­ве. У че­му је тај ама­нет? Ево у че­му: Гле­дај­те на гре­шни­ка као на бо­ле­сни­ка ко­га тре­ба ле­чи­ти од гре­ха као од бо­ле­сти; ни­ка­да не из­јед­на­чуј­те гре­шни­ка са гре­хом и зло­чин­ца са зло­чи­ном; ни­ка­да не уби­јај­те гре­шни­ка због гре­ха; тру­ди­те се да у сва­ком чо­ве­ку про­на­ђе­те лик Бож­ји, јер је то веч­на вред­ност сва­ко­га чо­ве­ка, јер то са­чи­ња­ва бо­жан­ско ве­ли­чан­ство сва­ко­га чо­ве­ка јер је то оно ра­ди че­га тре­ба во­ле­ти и нај­ве­ћег гре­шни­ка; а сврх све­га: во­ле­ти чо­ве­ка и у гре­ху ње­го­вом; на­ро­чи­то упам­ти­те; ни чо­век, ни на­род, ни чо­ве­чан­ство не мо­гу се, ни­ти ће се ика­да мо­ћи, уре­ди­ти и усре­ћи­ти без Хри­ста,  по­го­то­ву – про­тив Хри­ста; сви та­кви по­ку­ша­ји за­вр­ша­ва­ју, и увек ће за­вр­ша­ва­ти – ме­ђу­соб­ним кла­њем, са­мо­про­жди­ра­њем, љу­до­ждер­ством; ко ве­тар се­је – по­жа­ње олу­ју; ко гре­хом жи­ви и грех ве­ли­ча – пре­тва­ра овај свет у без­из­ла­зни па­као.